Protekla nedelja bila je posebno teška, jer sam, čini mi se, probijala granice svoje izdržljivosti… Interna komunikacija izazvana vanrednim stanjem i  karantinom, koji je kod nas počeo i pre nego su to primenile ostale kompanije, eksterna komunikacija sa našim klijentima koji su imali potrebu za internom i kriznom komunikacijom, sa svojim prijateljima, svojom decom i suprugom, svojom širom porodicom, kumovima, u školskim i vrtićkim Viber grupama, učiteljicama i vaspitačicama, prodavačicama i apotekarkama, komšilukom.

Kada bih spojila na jedno mesto sva sredstva koja su istovremeno korišćena u komunikaciji, verovatno bih ličila na neku neobičnu životinju, u najmanju ruku hobotnicu! Direktna komunikacija face to face (podrazumeva se samo i isključivo na propisanoj razdaljini iz bezbedosnih razloga), conference video i audio call-ovi, e-mailovima, telefon, društvene mreže, fotografije, ruke, mimika… Mogla bih do sutra da nabrajam.

Al’ ne, nije hobotnica tamo neki mekušac, ako ste pomislili na tu izvornu vrstu. Ona je mnogo više od toga!

Jeste da ova hobotnica po prirodi čovečanstva ima dve, a ne kao hobotnica osam ili deset mišićavih krakova koje nazivaju ručicama, ali ova ljudska hobotnica doseže dužine od najmanje tri metra svog okruženja u kom u datom trenutku obitava i završava sve što treba istovremeno – posao 24/7, doručak, ručak, užine, jedno dete škola, drugo dete zabava, pojačana higijena kuće i ukućana…

A onda kada je u opasnosti, hobotnica gađa mastiljavom tečnošću neprijatelja, a zatim brzo beži u zaklon. I  ova ljudska hobotnica se sakrila… u zaklon, ne  svojom voljom, već za dobrobit svih. Za dobrobit čovečanstva. I isto svakog dana, kao i prava hobotnica, poput kameleona, menja boje svog „tela“ prilagođavajući se trenutnom okruženju i okolnostima koje su je zadesile za tren oka.

Ali isto tako i pored svih ovih prilagođenosti borbi za opstanak, ova ljudska hobotnica, kao i prava, ima svojevrsne biološke reflektore – posebne delove „kože“ koji svetle u mraku i koji joj pomažu i u velikim dubinama i noću i tamo gde samo na trenutak pomislite da je večita tama…Jer mi to možemo!

Još uvek brojim… sa koliko njih nisam razgovarala a trebalo je… Setite se… U teškim vremenima svima nam je potrebno da komuniciramo, pa makar i bez reči. Slikom. Stikerom. Pogledom. Mislima. Obavestite ljude, sprečite glasine, motivišite zaposlene, recite nekom koliko ga volite, recite nekom da mislite na njega, pitajte nekog za zdravlje, pomozite nekom kada „padne“…

Jer neće ni ovo doveka… #komunikacijaudobakorone #stayhome #staysafe