Sreda u Representu, negde oko 11h stiže mail koleginice Ane u kome piše da ona nažalost neće moći da ide na put na koji je trebalo da ide sa klijentom, zbog zdravstvenih problema. Nema drugog rešenja, sem da ja sutradan ujutru krenem u Sloveniju na četiri dana… Direktor me zove… Sređujem čuvanje svoje dece u rekordnom roku, kažem suprugu šta da se radi, posao je u pitanju… On odgovara: „Samo ti idi, uradi sve šta treba, to ti je važno, snaći ćemo se.“ To mi je trebalo da čujem – iiIiiiii idemoooo!

Vratimo se 15 dana ranije…

Naš dugogodišnji klijent, u čijem je vlasništvu Kempinski Hotel Palace Portorož, partner je „Barcolane“ , najveće jedriličarske regate na svetu. Ova jedinstvena manifestacija ima dugu tradiciju i održava se 51 godinu zaredom. Trideset novinara iz regiona, agende, sagovornici… sve je bilo spremno unapred za put sa mojom koleginicom Anom… Međutim, kako kaže naša izreka: „Nije kome je namenjeno, već kome je suđeno“. Okolnosti su takve – na put neplanirano idem ja. Kofer je spakovan, krećemo…

Portorož (eng. Portorose) – „Luka ruža“

Krenuli smo put Portoroža, mondenskog letovališta, poznatim kao slovenački Monte Karlo, smešteni smo u čuvenom Kempinski Palace hotelu, od koga bukvalno zastaje dah. Ovaj luksuzni hotel sa 5 zvezdica, sagrađen je davne 1908. godine i proglašen je spomenikom kulture. Neki od njegovih čuvenih gostiju bili su: Jul Briner, Marčelo Mastrojani, Orson Vels, Josip Broz Tito (po kome je i nazvan predsednički apartman) kao i mnoge druge slavne ličnosti…

Iz sobe sa fenomenalnim pogledom na Jadransko more, lično potpisanom čestitkom dobrodošlice od strane direktora hotela, kristalne dvorane u kojoj odzvanja zvuk bečkog valcera i prošlih vremena, trgnuo me podsetnik da stižu novinari i da treba da ih dočekamo i smestimo. Rečeno – učinjeno!

Direzione Italia!

Krećemo na čuvenu jedriličarsku regatu „Barcolana 51“, koja se održava u Trstu. Svi uglavnom znaju kako su naši roditelji (bebi-bumeri) išli u Trst po farmerke… Kad pomislim samo kako bi moja mama sada morala da ide u Italiju po čuvene swingerice i trebalo da pređe tri granice da bi kupila jedne farmerke, verovatno bi se vrlo brzo pomirila sa činjenicom da će nositi neki „no name“ džins Rade švercerke…

Elem, razlog mog odlaska u Trst je Barkolana, jer je moj klijent jedan od sponzora ove prestižne manifestacije. Krećemo ka Italiji iz Portoroža, sunce sija, more zove, novinari su nasmejani, sve je kako treba… Trst je prelep, pun turista, pijemo makijato… Nisam znala da su Italijani „zgroženi“ ako pijete produženi espreso sa mlekom posle ručka. „Non capisco“? Ne razumem, kako kafa sa mlekom posle obroka? Ne, neee, nikakooo… Italijani posle ručka piju samo i isključivo espreso, a pijemo i mi…

Sledi dodela nagrada za pobednika trke “Go to Barcolana” od Portoroža do Trsta, a to je crnogorska posada broda “Shining”, na čelu sa skiperom Milošem Radonjićem iz Kotora. Malo je reći da smo navijali svim srcem za Miloša… Srbija nema izlaz na more, ali srce ima…

Nedelja je dan za odmor… spa, možda masažu, uživanje, mi montiramo materijal sa događaja, gledam u Jadransko more, pored mene sedi Dejan, snimatelj iz Slovenije i kaže: „Hej, imam ja jednu anegdotu svoje družine da ti ispričam, kao iz nekog vica.. „Aha, da“ – kažem ja, polu-zainteresovano… znam kreće sad neko opšte mesto…

Ex Yu flashback

Verovatno me drma virus jugonostalgije, a sa druge strane, srećna sam što mi se neplanirano desilo more u oktobru i osećaj da leto i dalje traje… Do sledeće Barkolane… pozdravlja vas Violeta Opačić.