Svaka kriza je teška i bolna, pa bilo da je lična ili kolektivna. One lične su nekako tihe, intimne, samo naše, pa iako više bole, učimo ili smo naučili da se sa njima, na ovaj ili onaj način, borimo. Ove kolektivne su mnogo haotičnije, jer su masovne i imaju efekat kolektivnog ludila, sa puno eksternih glasova koja svojom jačinom jednostavno nadglasaju ono unutrašnje ja. I to je potpuno u redu do jedne tačke, dok god ne počnu da nas vuku na tanak led – da počnemo i da kolektivno histerično mislimo.

Priznajem, ovih dana sam bila u jednom trenutku i sama na ivici toga. Previše informacija, previše neutemeljene i konstruktivne pameti u isto vreme, roj najrazličitijih misli i tuđe pameti, i to ne samo onih čiju pamet vrednujem, nego mnogo više onih drugih. I onda sam samo odlučila da utišam svaki zvuk, do momenta dok nisam svoj počela dovoljno jasno da čujem. Da čujem šta mislim, šta osećam, šta želim za sebe u ovom ludilu.

Uvek su nas učili da je svaka kriza u isto vreme i prilika, zavisi samo koju stranu želiš više i za koju si spreman da uložiš više napora. Fakat je da je mnogo teže u haosu naći mir i šansu i preokrenuti mindset u tom pravcu. Zato svi najčešće idemo linijom manjeg otpora, ubjeđujući sebe da nema druge i da tako jednostavno mora da bude.

Bila sam do sada u nebrojeno kriza, najrazličitijih. Nisam uvek znala ni kako, ni šta sa njima, ali iskustvo i urođeni pesimizam sa kojim se konstantno borim, su me naučili da jednostavno okrenem ploču. Onako kako će meni lakše da padne.

Okrenula sam ploču i ovog puta. I mnogo sam naučila o sebi već sada. I polako počinjem da uživam u tim saznanjima. Mnogo glasnije čujem smeh moje dece i još glasnije im uzvraćam. Spremam recepte koji godinama nagomilani čekaju da ih otvorim. Jedem šta mi se jede i nije me briga hoću li sutra ući u omiljene farmerice. Čitam knjige i vežbam postavljanje granica. Konačno pijem jutarnju kafu na terasi i gledam u daljinu i ne misleći ni o čemu. Prestala sam da igram igrice na telefonu, smaraju me. Podsećam se gradiva za četvrti razred osnovne škole i nije mi teško, jer mogu da se organizujem da ga aktivnije pratim. A podsećam se i kako sam nekada, doduše u prastara i već zaboravljena vremena, bila sama svoj majstor za frizuru. Ima toga još.

I šta ćemo sada što je napolju tamo neki virus? Na sve smo spremni, makar mi sa ovih turbulentnih prostora koji smo uvek u stanju nekog alarma. Ovaj samo malo jače zvoni i ozbiljnije upozorava – da budemo više svoji i mnogo više odgovorni, da se ponašamo zrelo i dostojno pameti i godinama, da ne srljamo nego se zdravorazumski ponašamo.

Nismo deca, a nismo ni previše stari. Samo treba malo da sputamo dosadu, okrenemo se nekim našim ličnim vrednostima, koje se ne pronalaze u drugima ili kafanama i ostanemo kod kuće. Virus ne ulazi kroz zatvorena vrata, koliko god bio opasan i jak.